НАСТАВА ФИЗИКЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ БЕЗ ПРЕДАВАЧА

К. Наумовски¹⁾, J. Брацић²⁾

¹⁾Министарство просвете, Одељење у Зрењанину, Трг слободе 10, 23000 Зрењанин

  ²⁾Основна школа "Жарко Зрењанин", 23000 Зрењанин

Сажетак

Пошло се од становишта да се све више осећа потреба за коренитом реформом традиционалне наставе, која постаје неодржива, нарочито у савременим условима развијене технологије и медијски окруженије младе генерације. У ту сврху у Основној школи "2.октобар" у Зрењанину, током школске 1997/98. године, изведен је педагошки експерименат у 7. разреду са циљем да се испита ефикасност наставе која се претежно ослања на самосталан рад ученика, уместо на предавање наставника. Експерименат је дао позитиван резултат у задовољавајућим оквирима.

Уводна разматрања

Циљ овог истраживања је био да се утврди да ли је могуће да се у настави физике, у релативно слабо опремљеној основној школи (типично за наше услове), предавање наставника сведе на најмању могућу меру.

Пошло се од следећих претпоставки:

 1. Основне школе у Републици Србији релативно слабо су опремљене специја-лизованим училима за наставу физике, а и постејећа слабо се користе.

2. Важећи наставни план и програм физике за основну школу је релативно добар, али је настава претежно традиционална, сходно савременим захтевима недовољно јасно дидактички осмишљена, тако  да у великој мери не уважава могућности и интересовања савременог ученика. Нека истраживања показују (Београд, 1994), да за ученике 8. разреда физика је постала најнепопуларнији наставни предмет.

3. Постојећа уџбеничка литература не задовољава савремен укус ученика, нарочито у дидактичком и естетском погледу. Због тога их ученици слабо користе, а наставник и надаље остаје скоро једини извор знања. Њихово учење код куће претежно своди се на механичко запамћивање штурих прибележака, на брзину похватаних на часу.

4. У традиционалној настави ученици су претежно пасивни, те не поседују унутрашњу мотивацију за ефикасно усвајање и освајање нових знања. Наставници скоро и да не праве дистинкцију између креативних и ученика који прибегавају запамћивању наставне материје и репродуковању знања. Тиме је сужен простор за напредовање бољих и даровитих ученика.

5. Прописане лабораторијске вежбе раде се мање него симболично, што умногоме умањује шансу ученицима да добију практичнија и трајнија знања.

6. Не можемо да се отмемо утиску да је наша школа све више отпорнија на било какве промене. Таквом стању нарочито погодује хронично незадовољство наставника због слабог материјалног награђивања од стране Државе, итд.

Хипотезе

Брунер (J.D.Bruner,1967) сматра да су знања до којих се дошло спственим открићем најтраженија и да највише утичу на човека у смислу богаћења и стваралачког развоја његове личности. Због тога настава треба да буде тако осмишљена да ученика води сопственом открићу. По њему, у настави важи принцип: Учење је акт открића и ученику свара велике могућности за развој интуитивног мишљења, које у сваком стваралачком раду игра велику улогу! [4]

Овакво сазнање омогућило нам је да поставимо следеће хипотезе:

·  Важећи наставни план и програм физике за основну школу у основи је добар. Лоше резултате физика постиже скоро искључиво збок застареле методологије образовно-васпитног рада на часу и ван њега.

·  Ученици ће добити већи квалитет и квантитет знања уколико се слободније ослонимо на њихов самосталан рад на часу, са добро осмишљеним дидактичким материјалима (радне свеске), вођењем а не и предавањем од стране наставника.

Односно, овим истраживањем хтели смо да установимо у којој мери самосталан рад ученика на часу утиче на ефикасност школског учења, када сопственим напорима усвајају нове чињенице, откривају правила и принципе, постављају и проверавају хипотезе итд. Односно, у којој мери самосталан рад ученика успостсвља корелацију између конвергентног, дивергентног и продуктивног мишљења.

·  Самосталан рад ствараће код ученика унутрашњу мотивацију за учење како на часу тако и ван школе. То поготову ако се они ослободе фронталног облика рада, традиционалних метода наставе и непрекидног ,,вребања" настав-ника у циљу  оцењивања или пак рутинског проверавања знања.

·  Појавиће се значајне разлике на тестовима знања у квалитету и квантитету између експерименталне и контролних група и да ће се та разлика повећавати током извођења експеримента.

·  Доследно извођење прописаних лабораторијских вежби даће добар доприност у интегралном знању ученика.

На основу оваквих полазних хипотеза, као независна променљива у експери-менту, наметнуло нам се веровање да самостално учење ученика на часу, уз помоћ специјално осмишљених дидактичких материјала, без уобичајеног предавања наставника и појачаног самосталног практичног рада ученика при изради лабораториских вежби довешће до опуштеног и видног напредовања ученика.

Зависно променљива величина била је проверавање знања ученика задацима објективног типа.

Узорак

После свестраног сагледавања циљева експеримента одлучено је да се експери-менат спроводи у једном одељењу 7. разреда у школи која има најмање још два паралелна одељења, која је осредње опремљена, где ради солидан и савестан наставник и која има кооперативно руководство и педагошко-психолошку службу. На основу оваквих ограничења определили смо се за основну школу ,,2.октобар" у Зрењанину, која је пружала најприближније услове.

 Водећи рачуна о превеликим материјалним потешкоћама, одлучили смо  да се експерименат непосредно спроводи током само једне 1997/98. школске године.

Разлог који је нас определилио за спровођење експеримента у 7. разреду био је могућност компарирања са радом ученика у 6. и 8. разреду.

У одабраној основној школи,а у циљу избора експерименталног одељења, у јуну месецу 1977. године извршено је проверавање знања ученика 6. разреда тестом Педагошког института из Београда. Поред тога, спроведен је и упитник за оне наставнике који су радили у сва три одељења, којим је сагледавано њихово мишљење о квалитету ова три одељења.

На основу проучавања наведених инструмената, као и на основу мишљења психолога школе, одлучено је да експериментално одељење буде oно које је заузело средњу позицију у интегралном сагледавању. Тако се догодило да у експери-менталном одељењу буде 25, а у контролним 24, односно 27 ученика.

Реализација експеримента

Експериментално одељење је имало наставу, као и контролна, у обичној учионици где су клупе биле намештене за групни рад. Од наставних средстава коришћен је само графоскоп. Контролна одељења користила су и кабинет, а експериментално одељење само када је радило лабораторијске вежбе.

Наставнице које су радиле у експерименталном и контролним одељењима имале су једнаку школску спрему (виша: физика и хемија) и приближно једнак радни стаж, око 20 година. Обе важе за солидне педагоге. Наставница у контролним одељењима није покушавала превише да изађе из традиционалних оквира наставе, а наставница у експерименталном одељењу завршила је курс за активно учење и склона је иновацијама у настави. Поред тога она је лако успоставила контакт са ученицима и показивала је скоро неограничено стрпљење у раду са њима. Инструирана је била да тежиште својих активности усмери ка томе да помаже ученицима да самостално организују свој рад како би до новог знања дошли својим сопственим интелектуалним напорима. Тако је створена нека симбиоза метода учења путем одткрића и метода вођења. Вођење се састојало у томе што се ученицима, у писаним материјалима, веома сажето и прегледно презентовало њима непознато знање у суптилно осмишљеним фазама, протканим бројним наставним ситуацијама, претежно из живота и окружења ученика. Тежило се ка проблемским ситуацијама реалних догађаја, али  на више нивоа тежине.

Вођење се састојало и у томе што је наставница, у ситуацијама када је била сигурна да је потребна њена интервенција, због нејасноћа у радном материјалу или због мањих могућности ученика, уз помоћ конвергентних питања и сугестија, усмеравала једног или групу ученика све до оног стадијума када су они надаље могли самостално да раде. Треба да нагласимо и то да је била обавезна да примени фронталан облик рада у случајевима када је наставна материја била тешко схватљива целом одељењу. То се заиста и догодило када су ученици требали да науче како да графички представљају одређене физичке величине, као и за време припрема за израду лабораторијских вежби.

 Већ у првом сусрету са експерименталним одељењем наставница је стекла утисак да се ради о одељењу које се не сналази најбоље у групном и танденском облику рада, нарочито у одсуству предавања. Са неверицом прихватили су чињеницу да им радни материјали остају у школи, да не морају да уче код куће и да немају никакве обавезне домаће задатке. У таквим околностима били смо сведоци да неки родитељи сугеришу својој деци да уче код куће из прибележака својих другова из контролних одељења.

Временом атмосфера на часовима постајала је опуштенија, ученици су све лакше организовали свој самосталан рад, који је био, по правилу, проткан диску-сијама у пару или у групи. Били смо убеђени да им је омогућено да свако од њих напредује својим темпом и да решава само оне проблеме који га мотивишу.

После сваког часа наставница је прегледавала радне материјале сваког ученика и стицала утисак о њиховом индивидуалном напредовању. Та своја сазнања користила је на наредном часу упућујући неке ученике да се врате на неке проблеме које нису успели да ураде, а успешније ученике похваљивала констатацијом да добро напредују.

Ученици експерименталног одељења били су посебно одушевљени што не морају сваки час да стрепе од оцењивања или непрекидног репродуктивног понављања обрађеног наставног градива. Неки од њих су изражавали мишљење да имају утисак као да се играју а не да уче. Физика им је постајала све омиљенији наставни предмет и са дна релативно брзо је скочила на прво место популарности. Неки родитељи изјављивали су да њихова деца имају појачано интересовање за физику. Такву констатацију су изрекли јер су њихова деца  тражила књиге или енциклопедије у циљу ширег информисања о ономе са чим су се тога дана сусрели у школи. Постало нам је јасно да ће то бити највредније што ће овај експерименат изазвати код ученика.

Такође смо приметили да све више верују у своје знање и стичу сигурност да се ухвате у коштац и са проблемима веће сложености, чак и са онима које су реално превазилазили њихове могућности.

Да би се ученицима развијала љубав према науци оеганизована су вечерња посматрања небеских тела и посећена је Астрономска опсерваторија и планетаријум у Београду.

Од експерименталног одељења шест ученика се пријавило за секцију Млади физичар и три ученика је учествовало на такмичењу и постигло запажене резултате.

Како је експерименат одмицао све се више потврђивала констатација професора Квашчева да процес стваралачког учења тражи да се код ученика развије истраживачки когнитивни стил у смислу превазилажења устаљеног начина учења и развијање различитих нових облика самоучења[4].

Контролна одељења радила су на уобичајен начин с тим што се стекао утисак да наставница појачава захтеве како би контролна одељења била конкурентнија на проверавању знања. Наравно, ми нисмо имали ништа против тога, јер смо хтели да у највећој мери елиминишемо фактор сумње да у контролним одељењима ради слабо мотивисани наставник.

Радни материјали експерименталног одељења били су тајна за контролна одељења. Једаном се догодило да је један ученик тајно изнео своју радну свеску и показао својој бившој наставници из контролних одељења. Наравно, надаље, посл